.jpg)
| Kulturna politika | |||
Još jedna hajka Betona |
 |
 |
 |
| utorak, 07. oktobar 2008. | |
|
U našem javnom životu rezultati nečijeg naučnog doprinosa odavno se ne uvažavaju. Sve je dozvoljeno ako se treba ideološki i politički obračunati sa ljudima koji ne pripadaju određenoj političkoj grupaciji, a sve u ime pročišćavanja i dekontaminacije naše kulturne scene. Redakcijski „Bulevar zvezda“, kulturno-propagandnog kompleta „Beton“, najbolji je primer kako se sprovodi bezobzirna hajka protiv svih onih koji nisu u ideološkoj orbiti ove samozvane herostratske ideološko-političke grupe. Iz broja u broj oni nam demonstriraju prizeman način ideološkog i političkog obračuna, koji više liči na neku vrstu toplog zeca i izrugivanja, nego što se radi o ozbiljnom pristupu nečijem javnom delovanju. Ovoga puta na red je došao akademik Ljubomir Tadić, predstavljen prevashodno kao nacionalni radnik, političar, otac aktuelnog predsednika Srbije i prijatelj bivšeg predsednika SRJ, učesnik NOR-a, kapetan odlikovan medaljom za hrabrost i tek pri kraju teksta pomenuta je njegova naučna i akademska karijera, koja je svakako najbitnija, budući da ga je naučno delo svrstalo u najznačajnije autore u oblasti filozofije prava i politike. Za redakciju „Betona“ naučna delatnost profesora Tadića nije od presudnog značaja, njima je jedino važno da ovog izuzetnog intelektualca i časnog čoveka svedu na ordinarnog političkog i nacionalnog radnika, koji je blagonaklono gledao na Miloševićev režim, okrivljujući za razbijanje Jugoslavije pre svega Ameriku i Nemačku. Nije slučajno što je svojevremeno Ljubomir Tadić za svoju pristupnu besedu u SANU odabrao temu „O pozivu intelektualca“ jer je upravo on uspevao da ostane veran pre svega svom intelektualnom pozivu i težnji da se afirmiše i brani kritički i stvaralački način mišljenja u teškim i olovnim vremenima jednoumlja. Setimo se samo njegovog istrajnog protivljenja da se Josip Broz Tito proglasi doživotnim predsednikom Jugoslavije. U borbi za razvoj demokratije u Srbiji profesor Tadić dao je izuzetan doprinos, zato je i neprihvatljiv pokušaj da se on svede na zagriženog nacionalistu i sledbenika nacionalističke politike. Međutim, upravo iz njegovog shvatanja uloge intelektualca u savremenom društvu može se izvući pouka da kritičko mišljenje znači spremnost na žrtve, izolaciju i odricanje. Za ideološke čistače „Betona“ profesor Ljubomir Tadić je počinio veliki i nedopustiv greh, usudio se da kritikuje političke istupe Ivana Đurića u Francuskoj i političku delatnost Radomira Konstantinovića. Prosto je neverovatno da članovi redakcije „Betona“ znaju šta je bila glavna bojazan akademika Ljubomira Tadića kada je njegov sin izabran za predsednika Srbije, pri čemu se ta njegova bojazan u interpretaciji „betonaca“ odnosila na rad Haškog suda. Ovakvo neprimereno mešanje porodičnih odnosa u politički obračun najniža je tačka u denuncijantskom poslu ove redakcije. U ovom bulevaru ideološkog sumraka navodi se da su nakon 5. oktobra na adresu akademika Ljubomira Tadića počele da pristižu optužbe za zastupanje srpskog nacionalizma i to pre svega od profesorke Zage Golubović. Do 5. oktobra je Ljubomir Tadić bio nekim čudom amnestiran od ove kritike, a tek nakon tzv. demokratskih promena otkrivena je njegova prava nacionalistička priroda, pri čemu je to učinila profesorka Golubović, koja je i sama primer kritičkog i samosvojnog intelektualaca. Zašto je bilo potrebno uvlačiti u ovaj ideološki obračun i profesorku Zagu Golubović, odgovor znaju samo članovi redakcije „Betona“. Očigledno da im je ponestalo ozbiljnije argumentacije. I Laslo Sekelj je takođe grubo zloupotrebljen u nameri da se dokaže da je profesor Tadić kao predsednik Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva vodio kao ekstremističko srpsko nacionalno udruženje. I u ovom slučaju autori ove specifične poternice nastoje, ne birajući sredstva, da pokažu da je Ljubomir Tadić bio blizak Miloševićevom režimu i da je podržao njegovu nacionalnu politiku. Svako ko je pročitao knjigu Ljubomira Tadića „Da li je nacionalizam naša sudbina“ mogao se uveriti, i to u vreme kada je oficijelna socijalistička ideologija tvrdila da je konačno rešeno nacionalno pitanje u Jugoslaviji, sa koliko je naučne zasnovanosti on govorio o složenosti i izazovnosti rešavanja ne samo srpskog nacionalnog pitanja. Vreme je potvrdilo nekoliko decenija kasnije njegove najcrnje slutnje. Pamfletisti „Betona“ ne mogu da mu oproste što je nastavio da se bavi politikom i što mu je glavni ideološki neprijatelj postao crnogorski secesionistički blok. Ko god je objektivno pratio delovanje Ljubomira Tadića na očuvanju zajedničke države Srbije i Crne Gore, mogao je videti da je ono proizlazilo iz njegovog demokratskog shvatanja rešavanja srpskog nacionalnog pitanja i očuvanja jedinstva srpskog naroda. U nastupima on je više pokazivao neku vrstu otvorenog prezira prema secesionističkom bloku u Crnoj Gori, koji je stvaranjem nezavisne države uspeo da sebi obezbedi dalji opstanak na vlasti, negirajući srpsko istorijsko i političko nasleđe u Crnoj Gori. Postoje granice pristojnosti, koje ne mogu da pomere ni dekontaminatori redakcije „Betona“, koji su se već „proslavili“ kao propagandisti koji ruše tabue i razgrađuju srpske mitove. Očigledno je da nema poštovanja ljudskog dostojanstva kada se oni odluče da žigošu još jednog srpskog nacionalistu i povedu protiv njega ideološku i političku hajku. Ovog puta na udaru je bio akademik Ljubomir Tadić, pri čemu je srećna okolnost ta da su nedavno objavljena njegova izabrana dela, koja će biti najbolje svedočanstvo o dometima njegovog filozofskog, kritičkog, humanističkog i intelektualnog angažmana. 6. oktobar 2008. godine |
Od istog autora
- Struka i bruka
- Bojkot u zamci neprincipijelnosti i kompromisa
- Odbrana i poslednji dani Demokratske stranke
- Nikola Samardžić na braniku NATO pakta
- Predsednički izbori i (ne)mogućnost istorijskih i društvenih promena
- Prava Srba u Crnoj Gori i naprednjački režim - Đukanović kao Vučićev "demokratski uzor"
- Zašto se prećutkuje govor mržnje Sulejmana Ugljanina?
- Politikantska nekrofilija i prostakluk Svetislava Basare
- Stevan Popov - odlazak legende
- Slučaj Dragana Veselinova - imamo li pravo da zaboravimo tragičnu sudbinu Katarine Marić?
- Pajtićeva „vlada u senci“ kao dokaz neuspešne i nedovršene konsolidacije DS-a
- "Tamo daleko" kao opasna pesma - odgovor Ivanu Medenici
- Odbrana jednoumlja
- Pirova pobeda evropske koalicije
- Hrvatski antifašizam i Blajburg
Ostali članci u rubrici
- Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma
- Srpska istoriografija je u slobodnom padu, ali se naziru znaci obnove
- I posle Latinke Latinka ili o "samoviktimizaciji i žrtvenom narativu srpskog naroda"
- Ko neće da živi u Hristovom svetu, živeće u Homerovom ili zašto je podela na "moderne" i "primitivne" kroz istoriju obično bila uvod u masovne zločine i dehumanizaciju
- „Dan primirja“, ili „Dan pobede“ – kultura sećanja i zaboravljeni potpis Živojina Mišića
- Posrnuće duhoklonuća, ili još jednom o tuđicama i neologizmima u srpskom jeziku
- "Gvozdeni puk" srpske meke moći ili konačni poraz autošovinističkog jugoslovenstva
- Globalna kultura izdiše, nema smisla da i mi potonemo s` njom
- Naopakost autošovinizma
- "Bogataši severno od Ričmonda" – zaboravljena radnička klasa u vihoru američkog kulturnog rata
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
